Zvrrrrn. Zvrrrn. Zvono se oglašava, samo što sam ugnezdio dupe posle napornog radnog dana i finog ručka u mekanu fotelju.
Kolega:”E druže, neće nešto interent da otvori, daj pogledaj ga. Nije mi hitno ali ako možeš sutra na posao da mi ga doneseš.”
Sistemaš:”Ostavi ga tu u ćošku pored ovih ostalih 20 komada,”
Naravno, dospeo je na listu čekanja, kada ja budem dovoljno odmoran da ga pregledam.
Posle dve nedelje, otvaram ga. A na procesoru, dlaka dalmatinca, oko kablova neki
crveni konac, verovatno protiv uroka. U ćošku, dole ispod hard diska,
jebote šareni vepar, nokti, ljudski nokti. Ko je normalan seko nokte i
ubacivao u kućište….
Očistim ja to usisivačem, opalim brenerom. Sastavim i pokrenem.
Kad tamo, sa ikonice my computera kaplje sida pravo u herpes internet
eksplorera. Stavim masku za varenje, i instaliram malwarebytes. Sva
sreća u tih 4 sata skeniranja nisam imao pametnija posla pa sam motrio
temperaturu procesora sa izgorelom termalnom pastom.
Gotovo
skeniranje, 35000 inficiranih datoteka. Dobro, razmišljam, moglo je i
gore moglo je biti kao na nekoj klinici za infektivne i tropske bolesti.
Obrišem sve browsere, instaliram nove. Testiram, radi sve ko sat. Ponesem na posao.
Kolega: “Odužilo ti se to nešto, nego bitno da si stigao da ga uradiš.
Znam ja kako je teško Vama informatičarima(mislim se, znaš mojega).”
Okreće se tip lagano i odlazi, nije mi ni dao priliku da mu kažem, da ne mora ništa da se plati.
Zaključak:” Koga briga što sam potrošio 6 sati na taj računar.”
