Znam da ovu stranicu prati puno ljudi koji nisu u svetu IT-a, i ovim putem se obraćam upravo njima, predpostavaka je da ostali ovo dobro znaju. Ako vidite da vaše dete ima želju da se bavi ovim našim programersko-sistemaškim poslovima, motivišite ga, pomozite mu. Pitajte nekog kako. Pitajte mene, pomoćiću. Ali ako vam dete nema te predispozicije, nemojte po svaku cenu praviti od njega roba vaše ideologije. A od nas psihoterapeute.
Baš je opipljiv trend ljudi iz svih branši da decu po svaku cenu uguravaju u društvo programera/IT-evca, a deca jednostavno žele da se igraju na kompu. Ne interesuju ih velike ideje njihovih roditelja.
“Idi uči sine, to posle samo sediš i pare padaju sa neba a ti ništa ne radiš”
Nije tako. Ovo je ozbiljan posao. Odričeš se svega da bi uspeo. Radiš i učiš noćima i danima. Nekad plaćaš cenu koje nisi ni svestan sve dok ti ne donesu račun, najčešće medicinski.
Biti deo IT-a znači živeti IT, disati IT. Gde ljudi vide lepo urađeni meni, ti vidiš da je neko zajebao padding za 10 piksela. Gde ljudi vide besplatan interent, ti vidiš bezbednosni propust. Sva tehnološka magija tebi više nije privlačna iz istog razloga kao i ostalim ljudima.
Mnogo klinaca je prošlo na ovaj forsirani način pored mene, neki od njih su stvano bili talentovani ali ne za IT. Orijetnaciono gledano od svih njih samo sin jednog prijatelja ima realnu šasnu, on voli, razume, i lepo mu ide.
Detetu ne pomažete time što mu kažete da mora, samo mu stvarate još jedan dodatni pritisak. Zar mu nije malo odrastanje, pubertet i svi ostali problemi sa kojima se suočava u školi?
Ja sam sa mojim klincima probao, pogurao ih ka ITu, naleteo na otpor i odmah stao. Videćemo, možda hoće da budu muzičari, veterinari, građevinari ili su još premali da bi znali šta hoće. Šta god bili, biće i dalje moja deca.
Komentari sa stranice:
