Zdravo drugari.
Evo prošlo je skoro dva meseca kako sam u Beogradu i nešto više od mesec dana kako radim u Quantoxu. Pa da vam sumiram kako je to sve izgledalo.
-Prva nedelja u Beogradu, ujedno i prvo odvajanje od porodice prošlo je užasno. Došao sam kod jednog prijatelja u blok 45 nedelju dana ranije, da završim pripremu za posao i pronađem stan.
Grad mi je na prvi pogled izgledao užasno veliki, puno smrknutih lica, a i ono tmurno vreme nije mnogo pomoglo.
Jedna za drugom, dešavale su se loše situacije, firma za koju sam radio nije mi isplatila sumu koju je trebalo po dogovoru sa direktorom, što znači da ostajem sa mnogo manje para nego što sam planirao. Stan ne mogu da pronađem, a već je petak. I još što šta što me je nateralo da razmišljam da odustanem od svega i vratim se nazad odakle sam došao. Pa šta mi bog da. Samo da budem bilzu moje dece, da se pokrijemo jorganom preko glave i pričamo strašne priče daleko od ovog ludila.
Na auto putu, vidim tabla Niš. Uh, samo da nabodem gas i za tri sata stižem kući.
Sećate se onog prijatelja sa početka ove priče. On me ohrabrio. Predočio koliko je cilj blizu, šta sve moja porodica može da dobije preseljenjem u veću sredinu. Dao mi je taman onoliko snage koliko mi je bilo potrebno da preskočim tih poslednjih par stepenika. Večno ću mu biti zahvalan na tome.
-Petak posle podne
Gutam knedlu i odlazim da vidim taj poslednji stan na listi, koji po slikama nije bo ništa dobro. Ali u ostalom, taj tab se i onako slučajno otvorio… dan pre toga bili smo i u gorim stanovima…
Meni je inače navika da dođem ranije pa sam gazdaricu čekao nekih 45 minuta.
Ušli smo u stan, ja upoređujem slike iz oglasa. Ma kakvi, nije to isto mesto.
Pitam za svaki slučaj kolika je kirija, ona potvrđuje onu sa oglasa, znači nije tipografska greška. Sve su uklapa, to je to. Potpuno mi odgovoara i cena i depozit i lokacija. Sve.
Otvaram novčanik da ostavim depozit, cvrc, celu hiljadarku sam kratak. Gazdarica kaže da nema veze, napisaćemo da je to depozit, smanjiće malo.
I tako. Srećan sam baš bio što konačno imam svoje mesto. Svoje bezbedno mesto.
Dobio sam ključeve, i vratio se nazad u blok 45.
Prvi dan na poslu već znate, pratili ste ga ovde.
Ali ono što možda ne znate jeste da sam ja bio prestravljen (možda sam još uvek malkice ). Armija IT-evca. Svaki bolji od prethodnog. Projekti neverovatnih razmera.
A ja, nit diploma, nit nešto sa čime bih mogao da se pohvalim. Došao sa rukama u džepovima.
Zemljo otvaraj se 🙂
Istog dana kreće da radi još jedan mlađi dečko na istom radnom mestu kao i ja. Takav kapacitet još nisam video. Onako mlad a toliko akumuliranog znanja, moj naklon. On dok bude došao u moje godine (jbt kako to matoro zvuči) biće u redu najboljih IT-evca Srbije.
Kreće polako uhodavanje, upoznavanje sa projektima, radiš ovo ovako, ovo onako. Naš kolega uvodi nas u Devops (isto mladji od mene) . Slušam ga šta priča a reč jednu ne razumem.
Kakvi swarmovi, kakvi dokeri i jenkinsi? Kome bre ti ansible?
I tako kontam ja da su se oni zeznuli što su me primili, opet se mota ona ista slika po glavi, neuspeh, neuspeh, neuspeh.
Svo slobodno vreme sam učio, i tako dan za danom sve više materije sam savladavao. Ali i dalje nedovoljno po mom viđenju.
Dolazi petak u prvoj radnoj nedelji. Idem po porodicu. Čini mi se da je vreme između 13 i 16h trajalo bar 9 sati. Nikako da prođe. Putovao sam do 21 h. Jedva sam čekao da ih vidim.
U nedelju se vraćamo i konačno useljujemo u stan. I dalje sam bio u tvrdoj panici. Ali nisam baš dozvoljavao da se to nešto vidi.
Uleće nam jedan lep projekat za PIM. Ovaj vendomat koji danas možete videti na IT Konektu na štandu Quantoxa. Tu sam se maksimalno opustio i radio sa kolegama na izradi. Uživao sam.
Kolega je doneo jednu fantastičnu šrafilicu, koja je imala nenormalnu snagu i još jaču bateriju. Dve nedelje konstantnog rada i ona se nije ispraznila. Samo sam čekao platu da je kupim.
U međuvremenu doker sam do negde savladao. Naučio da baratam kontejnerima, ali sve to nije bilo production grade.
U međuvremnu završili vendomat, i vratio sam se samo učenju. Gledao sam da ne uznemiravam mnogo kolegu koji nas je učio ali drugačije nisam mogao da savladam materiju ubrzanim tempom.
Long story short
Sada mi super ide sav posao sa dokerom. U toku dana planiram da načnem kubernete, da vidim u čemu je tu fora.
I da umalo da zaboravim, prošle nedelje pozvan sam na razgovor, onako malo ozbiljnijim tonom. Bio sam siguran da sam gotov. Da su odlučili da nisam dovoljno dobar i da su potvrdili sve moje strahove. Svi važniji ljudi naše kancelarije bili su u toj prostoriji. Uh. Razmišljam da nije onaj zadnji push na git sjebao nešto bitno ali opet nisu imali vremena da reaguju tako brzo a i reporti su mi svi bili u zelenom. U tome me prekida jedan kolega. I iskreno ne sećam se redolseda događaja zato što sam bio overkolovan. Ali dobio sam na poklon onu istu boshovu šrafilicu kojom sam bio oduševljen. Jbt. Nisam znao kako da reagujem. Da meni neka firma u kojoj radim pokloni nešto??? Pa ko je to uopte čuo da se u Srbiji dešava? Pobegao sam brzo iz te prostorije da ne bih krenuo onako pederski da ih grlim. Bitno, oduševljen sam. Srećan. I zahvalan što mi je data šansa da budem deo ovakvog kolektiva.
#Quantox rocks!!!
Komentari sa stranice:
