Kupio ćale prvi računar. Brat i ja srećni. Mislim da nikog srećnijeg nije bilo.
Dve kutije ogromne kartonske stavlja u sobu na pod i nama zabranjuje
prilazak. Sledi agonija od dva saata dok se sve to povezalo prateći
uputstvo, koje nije uopšte bilo uputstvo za to 🙂 .
Pošto od svih nas u kući, samo tata ima iskustva sa računarima,
pokazuje nam osnove. Ovo je levi klik, ovo desni, ovako se ide na gore a
ovako na dole. Mi u nesvest padamo kako na neku ikonicu klikne i otvori
se neki novi prozor.
Kreće lagana adapatcija na novu tehnologiju
već zamišljam sebe kako “hakujem gibsona”. Kako Anđelini pokazujem nove
fore u hakovanju sa telefonske govornice.
Pozivamo tu jednog lokalnog tipa koji se “mnooogo razume” i njega zovu haker. Ubacuje nam GTA Vice City, krekuje ga, mi fascinirani. Neverovatno. Pokreće se ona boot animacija i sada čujem zvuk u glavi. Slede sati i sati igranja. Dok nam nije dosadilo 🙂
Prvo povezivanje na internet, nije teklo baš po planu. Sećam se da je
bila neka reklamica, 011 pa neki broj. Dial up internet po ceni lokalnog
poziva. Uh, vrteo sam danima po svim podešavanjima windows xp-a dok
nisam naleteo na polje koje prima samo brojeve. Upisao ja broj iz
sećanja. Username gost password gost. Ubadam rj11 u modem. Zovem brata.
Možemo da krenemo. Klikćem na dial . AAAAAAAAAAAAAAAAAA tu tu ,
telefonski siginal, jebote ladno ima zvučnik još jedan. Ja i brat se
iščuđavamo. Počinje da bira onim telefeonskim bip bip bip. Ništaaa. I
onda se setim da ima onaj prekidač na telefonu, tone i pulse. Kod nas to
još nije radilo na tone, pa je moralo na pulse.
Nazad u
podešavanja, tražio sam nekih 5 minuta, i nađem prebacivanje modema u
pulse. Krećemo opet, ista ona egzaltiranost. Radujemo se. Završava
pucketanje biranja zadnjeg broja. I onda sa druge strane čujemo
pucketavo, high piched. MOLIM: Razmišljam koj kurac, što nam se javio
internet.
Munjevitom brzinom kapiramo da smo promašili broj, brzo čupaj kablove, gasi kompjuter. I bež u krevet.
Kasnije veštinom povezivanja na internet smo toliko ovladali, da nam je
račun za telefon u glavnom bio veći od računa za struju.
Za loše
ocene u školi ćale je krivio internet, pa sam nebrojano puta morao da
čekam da svi odu na spavanje kako bih preuzeo neko knjižicu sa interneta
od 18 mb.
To bi me koštalo oko 5 sati sa našom vezom Ili prekidom
downloada i skoro i batinama oko 6 ujutro kada ćale proverava dali pišti
fiksni kada digne slušalicu.
Koliko sam krenuo da čačkam
svedoči i moje prvo nenamerno obaranje tog čuvenog windowsa xp. Nisam
smeo ćaletu da kažem, a brat se neverivrao što ne može igrice da igra.
Pa mu je on na kraju rekao. Zatim prvi gubitak diskova sa drajverima.
U svoj svojoj mudrosti, hteo sam da nalepeim oho lepkom neku nalepnicu
na diskove sa drajverima matične. I puff. Stopiše se. Ostadoh bez
drajvera. Ko sme to sada ocu da prizna? Okrenem jednog njegovog kolegu i
pitam ga šta sada? Kako dalje? Čini mi se da mi je i poslao diskove
kroz službenu poštu njihovu. Ne mogu se setiti. Bitno da me je izvukao
iz potencijalno velike zajebancije i možda isklizavanja iz IT šina.
I tako. Predpostavljate kome sam narednih par godina dosađivao za svaku sitnicu.
Ovom prilikom hoću da mu se zahvalim na beskrajnom stpljenju koje je imao za mene. Znam da sam bio naporan.
Trebaš takođe znati da si u velikoj meri odgovoran za smer u kome sam krenuo. Još jednom, hvala na tome.
Da se zahvalim i tati što nam je kupio prvi računar i što je trpeo kada sam mu u nekim mesecima zahvatao i preko 20% plate fiksnim telefonom i magijom interenta.
Ovim završavm dnevnik u 11. Hvala na pažnji.
Komentari sa stranice:
