Primetili ste da me nema par jedinica vremena. Bilo je svakakvih dešavanja. I par puta sam pokušao nešto novo da vam napišem. Ali nije išlo.
Konkurisao sam na nekih 400+ poslova van zemlje za to vreme. Verovali ili ne. Zidovi oko Srbije su ogromni. Imao sam par intervjua ali poziv se u glavnom završavao rečenicom.” Izvinjavamo se, nismo znali da Srbija nije u EU, sisajte ga”. Dobro, možda nije baš sa “sisajte ga” ali tako sam ja to doživeo.
Razmatrao sam da odem kao English teacher u kinu. Ali sa mojih 120 kila. To nebi bilo baš lako(u svakom smislu). Ali i komentar je da imam ruski akcenat, tako da nisam siguran ni da li je to više opcija, a i da li želim time da se bavim.
Nisam siguran da li poznajem mnogo ljudi koji su kao ja(ne mislim na debeljane, jer njih znam dosta). Moja porodica, miris kalaja, i zvrndanje razbijene biksne na ventilatoru napajanja su mi sasvim dovoljni da budem ok, srećan i zadovoljan. Ne volim da izlazim, to mi je savršeno gubljenje vremena. Sedim i pijem kaficu sa nekim u nekom lokalu dok pričamo o nečmu što je možda bitno ali o tome smo mogli pričati i kući dok se nešto kompaluje, prebacuje, učitava, preuzima…
Retko kada idem kod nekog, ne zato što ne volim, nego zato što to na neki način doživljavam kao nepotreban stres adaptacije na neko okruženje kojem nisam izložen stalno. Par mojih prijatelja koje jako volim i poštujem su to razumeli, a jeste im bilo čudno u početku možda i još uvek ko zna.
Smatram da je koren ovog problema u tome što gde god da se pojavim, dobijem neko tehničko pitanje. Odem kod nekog na slavu pojavi se tip “O pa gde si ti, ej pogledaj električni brijač za dlake u nosu nešto ne radi, kažu to ti sve popravljaš”. Ili “hajd baci mi pogled na ovaj hard disk iz 2002 godine nešto ne radi, a super me služio” , “možeš li da mi oporaviš slike iz telefona, dete se igralo pa pobrisalo, tu mi krštenje i letovanje iz herceg novog od prošle godine”. Jednostavno svuda me neko nešto pita a ne pita koja je cena te informacije. Ja sam godinama učio da mogu da prpeoznam sve te probleme. Pa jebite se gospodo.
Tu dolazmo do problema broj dva. Firma u kojoj radim smatra me odgovornim za sve što je nova tehnologija (od drugog svetskog rata pa na ovamo) a da niko drugi ne ume sa tim da radi. Delom je i moja krivica zato što me stvarno interesuju te stvari i volim da naučim nešto novo. Ali kada tražim korekciju plate, zato što mi od pre 4 godine nije rađena. Postavljaju mi pitanje, čime se ja to u stvari bavim? I dali zaslužujem s obzirom koji je primarni posao firme? Kada na to odgovorim pozitivno. Misle da sam prepotentan i prete dovođenjem neke nove budale na ovo radno mesto. Ponekad kreiraju neku afericu u kojoj sam ja glavni akter. Pa me kasnije kažnjavaju za dela koja nisam počinio.
Živeti u maloj sredini za jednog introvertnog informatičara je raj i pakao istovremeno. Moraću nekekao naučiti da zarađujem baveći se nekim on line poslom. A da zajebem rad sa ljudima. Ljudi su moj najveći problem.
Komentari sa stranice:
