Sedim tako i razmišljam….
Ko me terao da ikad izguglam reč “drajver”…
Da reinstaliram windows xp…
Da me drnda carina za 30 ubuntu diska…
Da pravim ćaletu račune za telefon veće od računa za struju(dial up)…
Da rasklopim cd rom i vidim taj laser…
Da instaliram taj linux, i taj grub što mi uništi prvu particiju …
Da izvučem prvi put podatke sa particije koja je greškom obrisana…
Da zamenim ram…
Da komšiji zamenim ram….
Da profesoru informatike u srednjoj sredim mrežu…
Da podignem svoj sajt…
Da oborim svoj sajt…
Da podignem svoj server…
Da oborim svoj server…
Da ikada nekome popravim računar…
Da nikada nikome ne naplatim servis računara…
Da lepši deo svojih godina potrošim učeći…
Da i dalje učim…
Zaključak:”Ovo nije posao, ovo je način života. Za sve ostale ljude u čijem ste okruženju, vi ste lenja buba koja ceo dan nešto kucka i traži ili igra igrice ili gleda ko zna šta. “
Naš život nije nešto što se da lako razumeti. Previše je stresa uključeno, a nagrada izostaje. Компјутераш je pre par dana napisao jedan strava post. Pokušavam da ga pronađem ali izgleda ga stvarno obrisao 🙂 .
Dugo sam smatrao da je problem u meni, da ne hendlujem dobro ljude. Da sam introvertan.
U stvari, okružen sam velikom količinom idiota. Svi hoće nešto sažvakano.
Rođače, za to što tebi treba, ja sam 15 godina učio, dok si se ti
zajebavao. Naravno da će da košta. Naravno da trebaš platu da mi
podigneš jer 400 eura nije dovoljno za to što ti od mene tražiš, a ni za
sve ovo što radim.
Vreme je da se pakuju koferi, meta nam nije poznata. Ali nešto ne izgleda da je Srbija blizu nje.
Komentari sa stranice:
