Odavno nisam napisao nešto ozbiljno za ovu stranicu, pa zašto da ne
napišem sada? A s obzirom na datum, mislim da je ovo od prilike i
početak preokreta koji me je doveo do ovde.
Početkom juna prošle
godine, krećem intenzivnije da se družim sa jednim prijateljem koji se
buni kada pomenem burek sa sirom (kaže to ne postoji). Yap, što da te ne zeznem malo i u tekstu? Shvatamo da obojica imamo ista interesovanja, isti cilj, da se što pre maknemo iz sredine gde defintivno ne pripadamo. Došao je do mene, pomogao mi da uradim beta biografiju, ja nekako ne umem to ni danas lepo da spakujem. Ujedno je i svoju završio. Onako puni optimizma krećemo da šaljemo na sve žive adrese van Srbije.
U prvih mesec dana poslao sam nekih 30-ak, on isto tako. Odgovore smo dobijali uglavnom iz Finske, čim ti dođe mail u kome kreće tekst sa “Kitos” znaš da je kitos. Optimizam polako kreće da zamenjuje depresija i onako bodrimo jedan drugoga, kao biće nešto. Modifikujemo biografije, jedna druga, treća, 20 verzija. Ja kapiram da ne smem da pišem sve šta radim, misle ovi regruteri “Gledaj budalu, sad ja treba da mu poverujem”, pa smanjivao izbacivao jedno po jedno. Pa u zavisnosti od mesta na koje konkurišem tako i biografiju prepravljao. Ako je IT firma, pišem samo IT iskustvo. Ako je automatika onda samo to iskustvo. Ako je energetika onda samo to.. i da ne dužim sa ovim, kapirate kako je to išlo. Ali i dalje Kitos. Niko se ne javlja. Počinjem da sanjam kako sam ostario u onom mestu. Kako me i dalje jedu problemi koje sam imao sa 30 godina. Deca odrasla nisu završila fakultet, zato što se nije imalo para. Noćne more. I iz dana u dan tonem sve dublje.
Sredinom avgusta otvaram ovu stranicu i provaljujem da mi je bolje kada ovo ispucam iz sebe. I tako kreće ludi sistemaš
Na poslovnom planu situacija dobija zaokret na gore, postaju teži uslovi rada u mom odeljenju, funding je skoro nepostojeći.
Počeo sam da se raspitujem kakva je situacija u Nemačkoj, šta sve treba? Kontam najkraći put je da postanem medicinska sestra. Odmah pretražujem škole, super, relativno jeftin kurs, ali svuda isti problem dal beše 6 meseci moraš da radiš u nekom domu zdravlja(besplatno), kako onda preživeti bez para tih 6 meseci. I sa platom je bilo teško, kako bez nje? Da, razume se, tone se i dalje, idemo dublje.
Poziv na prvi intervju “tech support”, Uber, Poljska. Oduševljen sam, ego probija poklopac na ekspres loncu koji je moja lobanja.
Kreće tehnički deo, razbijem ga. Hajde sada da se dogovorimo oko plate, kaže mi planirana plata je oko 1000 eura, plus neki bonusi, 450 eura bon za hranu(nemam pojma ni ja o čemu se tu radi) i čini mi se stan.
Super odgovara mi sve.
Pita me mogu li od petka da krenem da radim? Ja potvrđujem ništa nije problem. (intervju je u sredu bio).
Kaža ona meni poslaće mi novac za kartu, i da krenemo.
Kuku, za malo da se onesvestim.
Ja rekoh daj da pitam, da ne bude posle trebao si. Rekoh a kako za vizu, koji je tu potupak?
Ona meni da tu nema problema, samo da dođem. Ali rekoh meni treba sponsorship.
A ona kao “What, Serbia is not in EU? Sorry, we dont offer sponsorship. We will inform you about status of your aplication later this day. Have a nice day.” . Puče skajp veza. I naravno, stiže još jedan Kitos mail.
Pokopaše me još dublje nego što sam bio dan pre toga.
Gotovo već gubim nadu. Drugar i ja opipavamo zidove oko Srbije, sa svih strana. Još on ima inženjersku diplomu, i ne može nigde, šta ja da radim onda?
Ja odlučujem da krenem da pucam po Srbiji, ali gde? Kako odabrati firmu? Nije kao da sve firme baš traže nekog kao što sam ja.
Upucam jedan intervju, jedna crepana. Ogromna. Potreban im tech support isto. Što da ne. Tech deo opet dobro prođem, dođe na red HR deo. Joj majko, ako sam nekad bio u neprijatnijoj situaciji nego tad.
Pitanje. Odakle ste vi? Ja odgovorih.
Pod pitanje Zašto?
Šta koj moj da odgovorim na to? Zato što sam u prošlom životu bio dželat, ubio sam 100 000 ljudi zarđalom sekirom, pa se pod kaznom rodio u Srbiji.
Pitanje: Gde vam radi supruga?
Odgovorih, nigde, nema trenutno posao, daleko smo od grada u kome i da živimo ne bi imalo gde da radi.
Opet, Zašto?
Zato što su prodane političke duše ujebale ekonomiju. Zato što se porezom umesto stabilnih radnih mesta finansiraju sendviči i autobusi. Zato što usaglašavamo cene naftnih derivata i struje sa cenama u Nemačkoj. A plate sa Ugandom. Zato što niko normalan neće da davati 65% bruto plate za nepovoljne kredite od mmfa i ostale promašaje zbog koji će nam biti bolje za dve najviše tri godine.
Da ne dužim, ko zna dal će i ovo stati u fb post.
Posle sat i 45 minuta, rekoše mi da su mi ambicije prevelike za njihovu firmu. I da će se odlučiti za nekog sa manjim znanjem.
Jebote, posle onakvog ispitivanja nisam bio siguran dal sam trebao početi raditi u crepani ili u nuklearnoj elektrani.
I tako, to je bio prvi ispaljeni mail u Srbiji.
Drugi je bio ovde gde sam sada.
Sada više nemam takvu želju da krenem bilo gde. Radim sa fantastičnim ljudima. Više se ne bavim nebulozama kao ranije.
A politika me dotiče samo na porezima, što je opet lakše podneti sada nego ranije.
Komentari sa stranice:
