Dugo planiram da vam napišem priču o tome kako sam dospeo ovde gde sam. Dražina motivaciona poruka me je samo gurnula u to da se ubrzam. Pa da krenemo.
Porastao sam u jednom Homoljskom selu, gde sam i upisao potpuno promašenu srednju školu i u toku druge godine shvatio da sam zajebao za sve pare. Ćale negde u to vreme kupuje prvi računar, a pošto druga škola za mene nije bila opcija(nema je), morao sam da završim tu koju sam započeo.
Jedan deo priče znate, kako je tekao proces mog učenja(ako nemate pojma o čemu pišem, jedno desetak postova ispod je).
Negde u tom periodu kapiram da me ne interesuju iste stvari kao i moje vršnjake. Ne volim da izlazim, muzika koju svi slušaju je sranje. Takođe i ekipa kapira da nisam deo mase, pa me istiskuje iz svih svojih krugova. Što me naravno polako ali sigurno ubacuje u internet priču. Internet u ono vreme nije bio ovakav. Skoro svi izvori su bili tačni. Teško se dolazilo da copyright sadržaja. Tako da si morao više da naučiš, kako bi uopšte i mogao da ga koristiš. Par godina nakon toga kreću prvi wap sajtovi i jedan fantastičan domaći wap forum, srbwap. Tu učim svoje prve korake programiranja, otkivam wml i php. Pravim svoj prvi sajt uz pomoć knjige “php for dummies”.
Ali nije baš sve teklo tako lepo kao što ja ovde pišem. Ja kao osoba, bio sam ispunjen samo kada sam sedeo za računarom. Ceo spoljni svet bio je samo glupa navika koju sam stekao prvim udahom nakon rođenja. Na internetu je bilo sve. Milion različitih sudbina, moje je bilo samo da izaberem koju želim, i način na koji da se izvučem iz teskobe koju osećam sa svim tim ljudima koji slepo prate utabane staze svojih vođa sa zvoncetom oko vrata. Nisam želeo da prihvatim sudbinu stotina mojih vršnjaka čiji se maksimalni životni dobačaj završava u kući u kojoj su se rodili.
Hteo sam da budem deo nečeg velikog. Nečeg posebnog.
Računar mi je to omogućio. Ušao sam u svet programiranja, svet istih ljudi kao što sam bio ja. Razmenjivali smo iskustva, radili na zajedničkim projektima. Ko je u to vreme imao mobilni telefon, sigurno je sikoristio neke od skripti koje smo mi pisali za besplatno slanje smsa.
Nije to bilo neko napredno programiranje, ali radilo je .
Završava se srednja škola, dolazi vreme da se upiše fakultet. Odmah listao sve potencijalne informatičke u okolini. Ali pošto sam srednju promašio, nosio sam malo bodova. I znao sam da mi se ne smeši neki dobar odabir.
Upao sam na jedan tehnički fakultet. I tu doživeo prva razočarenja, pa jebote. Naš profesor informatike, koji je prekomandovan sa nekog menadžerskog profila, dva puta pred 350 ljudi pobrkao RAM i ROM.
Onda kreće matematika, tempom za koji nisam bio pripremljen. Imao sam lošu podlogu kao i jaku averziju zbog ko zna čega. Jednostavno proste računske operacije nisam mogao da savladam. Lakše mi je bilo da napišem skriptu koja će sve to raditi i da mi postupno izbaci rešenje. (da to podrazumeva da prethodno znaš zadatak, što i nije bio problem kada ga posmatram kao programer, onog trenutka kada završim skriptu, taj zadatk više nije logičan).
Na tom smeru upoznajem devojku, koja je sada moja supruga, moj ratni partner, moja podrška i oslonac celog sveta. Jednostavno se sve uklopilo.
Long story short.
Postajemo mladi roditelji, bez ikakvog zvanja sem onog iz srednje škole(a moje je totalni promašaj). U toj sredini gde smo tada živeli, nije bilo šanse da se uspe. Imalo je već dosta ljudi koji su bili kao mi. I sa većim stepenom znanja.
Odlučujemo se na ekstremni korak i selimo se u manju sredinu koja je 300 km dalje.
Otvaram servis računara i za tri mesea shvatam da sam se jakooooo zajebao. Zatvaram servis. I nastavljam da radim on line ono što sam do tada radio. U medjuvremenu shvatam da je moje znanje iz programiranja jako loše. I da sada moram nove stvari da učim, što me potpuno obeshrabruje, jer php se popeo na neku ludu verzuiju 5.6 Dosta toga se izmenjalo. Kako naučiti sada to. Nego hajde bolje da se držim ja lepo hardvera. Krenem da radim za jednu lokalnu firmu održavanje računara(mislim to je trebalo da bude), tu sam naučio da radim energetiku od par fantastičnih ljudi iz elektro službe čiji sam ja deo po defaultu odmah postao. Zatim malo automatike naučio od njih, malo od poljaka, a malo više od indijaca(youtube). O mrežama sam nešto znao, ali ne previše. Postavljao sam glupa pitanja zato što nisam znao koja su prava. Dobijao puno podsmeha od svih sem od jednog čoveka. Aco hvala ti. Iiii tako savladao i mreže(onaj deo koji je škripeo). Zatim video nadzor, što i nije tako teško bilo. Pa onda sistemi evidencije pristupa. Pa malo sa serverima. Digitalni marketing. Dorpshiping.
U među periodu eksplodirao svet kriptovaluta, tu se ubacio gde treba i baš kad treba. Izvukao se isto tako. Pravio mining poolove za različite coine. Napravio na stotine sajtova. Sve za neke sitne pare. I tu dolazimo do ove poslednje kritične godine, kada se budi onaj klinja u meni koji nije hteo da prati tuđe zvonce. Shvatio sam da mi život ne napreduje, da sedim u mestu. Da vreme prolazi. Da ne postajem mladji. Da se nešto mora promeniti. Krećem da konkurišem na različite polove. Krećem da radim sa arudinom i ostalim jeftinim kontrolerima kako bih zaokupio um od te strašne misli da sam postao upravo ono što nikad nisam želeo da budem. Deo ničega. Bez jasnog cilja.
I tako. Pojavila se firma u kojoj sam sad. Koja je, kako izgleda upravo ono što sam ja celog života čekao. Moja velika prilika. Ovde me niko ne sputava, nema pritiska. Dobiješ zadatak i radi. Uvek možeš pitati za pomoć, svi su raspoloženi da pomognu. Bukvalno se ponosim time što radim ovde.
Konačno život izgleda onako kako sam ga kao klinja zamišljao.
Komentari sa stranice:
