Dragi dnevniče. Nedelja veče je. Gledam neki korejski film već pola sata. Kontam da nemam pojma šta se dešava.
I da, iznenada mi se prikrao ponedeljak. Njegovi krvožedni zubi u
ustima mojih kolega željno iščekuju komad ostatka mog nervnog sistema.
Kako preživeti još jednu nedelju?
Kako po 50 put nekome objasniti da je sjebao eksel tablu od 3 kolone i 30 reda?
Kako objasniti nekom da za kreiranje sistema upravljanja ljudima u svim službama nemam dovoljno vremena(nema dovoljno ni mene) pored svih njihovih “ajd brže ćeš ti od mene” aktivnosti?
Kako im objasniti da njihove ideje proizišle iz opivenosti pozicijom
koja im je bespravno dodeljena nisu automatski ekonomski opravdane i
božanski samoizvršne?
Kako im objasniti da ja nisam:
-Grafičar
-Dizajner
-Programer
-Električar
-Automatičar
-Monter video nadzora
-Serviser video nadzora
-Elektroničar
-Supermen
-Prevodioc
-Tumač zakona
-Službenik komercijale
-KGB Špijun
-CIA Špijun
-BIA Špijun?
Kako im objasniti, da sve ovo trebaju da mi plate?
Kako im reći da me se uvek sete samo kada treba nešto što niko drugi ne ume u firmi da uradi, a ne sete me se kada su službena okupljanja, proslave, (na koje svakako ne bih otišao), dodele usranih rokovnika, dodele redovnih mesečnih poltronskih nagrada u iznosu koji premašuje 1/3 moje plate?
Kako pričati sa njima, kada ne razumeju moju funkciju u firmi ? Nego me u svojoj milosti kao svi preskaču u smislu da ni ja nemam pojma šta radim tu. Što je najgore i u pravu su. Šta koj kurac ja radim ovde!?
Toliko sam se rastegao, da više nemam pojma ni šta radim, ni šta treba da uradim. A kad dođem kući, nemam čime troškove svoje egzistencije da pokrijem. A preumoran sam da nastavim na upworku.
Tako sam se sjebao, da prosto nemam pojma gde i kako dalje.
Komentari sa stranice: